RESAVSKA PEĆINA

Četvrtak veče, dva dana pre polaska, a Vlasta još ne zna da li će ići tura resavska.

Da se popune mesta, angažovaše se i neki sa spiska kako ne bi propala ova akcija pećinska.

Za svaki slučaj, pronadjena je i alternativa, kad u subotu od Vlaste stiže direktiva:

“Ružice, napunili smo busić, javi svima!” I, tako, dvadesetdrugog januara, malo pre sedam, dolaze prijavljeni, ja sa strane gledam.

Bus mali , sedišta četrnaest, prebrojavam pridošle – nas dvanaest.

Dolazi i Vlasta, nasmejan kao i uvek, rukuje se sa svima, jer, ruku na srce, malo nas ima.

Gledam ja okolo, oči ne varaju – Vlasta sam i dvanaest planinarki na broju!

Krenusmo na put po sunčanom danu, u mercedesu toplo kao u amamu.

Do Svilajnca brzo starim putem stigosmo, a tu predah – kafe i čaj popismo, a nešto i prezalogajismo.

Zajednička fotografija ispred “Burenceta” i krenusmo da uzmemo domaćina Mileta.

“Dobro jutro, Vlasto! Dobro jutro svima! O, pa moj Vlasta divno društvo ima!”

Krenu busić dalje, žagor stalno traje, a Mile usput podrobne informacije daje.

Pećina resavska, raskošna i bogata, figure počinju još od samih vrata.

Redjaju se košnice, orgulje i fokice, slonovo stopalo, tamo visi jagnje i ostale figurice.

Tu i tamo se na plafonu slepi mišići njišu, čini nam se da pod svetlošću reflektora od straha ne dišu.

Podove, plafone i zidove krase milenijumske tvorevine, prodjosmo i dve prelepe dvorane.

Napolju dodatna obaveštenja o okolini dobismo i konačno na pešačku turu krenusmo!

Sunce pojako, poprilična uzbrdica, i, uprkos snegu, poče skidanje bluzica.

“Oho! Ovakav početak obećava! Šta li će biti kad se savlada Babina glava!?” – komentariše šaljivčina Mile, ubrzava i usput okolne vrhove objašnjava.

Al', Bilja, moja drugarica, na sebe navukla poprilično bluzica.

Skide jednu, pa drugu, treću oko struka, ali se na suncu još ne zabelasa njena ruka.

Uzbrdo Bilja uvek na začelju, al' zato za silazak nizbrdo zasluži medalju.

Na vrhu mali predah načinismo i opet Vlastin harem aparatom ovekovečismo.

Beli grebeni Beljanice se od sunca i neba skoro plave, a planinarski dom se ušuškao u podnožju, pored Resave.

Sidjosmo i dole, reka žubori, hladna i bistra, i sa zadovoljstvom primetismo da je okolina čista!

Na vrelo i vodopad Lisine se uputismo i po kaljavom terenu začas stigosmo.

Opet se planinarke na slici oko Vlaste okupiše i tako zvanični deo akcije završiše.

Odmor u restoranu i napuštamo Lisine, ali ja vam dugujem još jedan delić istine:

Iz Beograda krenuo i planinar Radovan, ali je, radi pesničke inspiracije, do sada bio izolovan.

A, Radovan, kao i svaki Radovan, skoro nevidljiv - i u autobusu i na pešačenju nenametljiv.

Kad pogledaš - Vlasta na čelu, Radovan sa začelja, al' Mile, uvek veseo, sa osmehom, lukavo, ceo harem zabavlja!

Elem, šalu na stranu, jeste harem ili nije harem, s obzirom na uspešnost akcije, zaslužio si, Vlasto, “aferim”, barem!

22/01/2006.    Ružica Zlojutro Kuzele

NEMARKIRANA

Dvehiljadešesta, januar, nedelja poslednja, osvanu vedra i sunčana, kao da je letnja.

Besplatna je najavljena akcija, a Avala planina naša destinacija.

U devet časova, ispred rakovičke opštine, vodič Jova objasni trasu maršrute planirane.

“Ovo je nova staza koja na Avalu vodi i tek se drugi put zvanično pohodi.”

Pošto se niko više ne pojavi, nas osmoro, preko miljakovačke šume, ka Avali je krenulo.

Na Miljakovac tri iz šume izbismo i tu se pred prizorom, bukvalno, zapanjismo.

Naselje novo, kućerine ogromne, neke useljene, nekima se tek rade konstrukcije krovne.

Stilova raznih, arhitektura belosvetska, niko se i ne seća da postoji naša, moravska.

Iz kosmopolitskog naselja izbismo na čistinu i zastadosmo da pogledom obuhvatimo okolinu.

Sunce još nije uspelo da nadvlada jutarnje izmaglice, ali se na levoj strani jasno videše sela Banjica i Jajince. Na brdu, iznad kružnog puta, desno, kućama Resnika kao da je tesno.

I majdanpečki voz projuri na desnoj strani, a mi počesmo da se penjemo prema Pinosavi.

S leve strane ostade Černi institut i tu predjosmo avalski put.

Poče uspon ka Spomeniku na vrhu, a odozgo se mnogi već vraćaju u trku.

Kod česme se malo odmorismo i veseli dalje produžismo.

Usput srećemo i planinare znane i to je prilika da se malo zastane.

A oko Spomenika kao u košnici vri. Izašli na sunce mnogi Beogradjani.

I tu videsmo planinare neke, a sa unučićima i bake i deke.

Do Čarapića, zatim, usledi spuštanje, a tamo, na terasi, uveliko sunčanje.

Odmorismo se i tu uz čorbu i pivo, pa kroz Beli potok spustismo se živo.

Kilometara petnaestak predjeno lako i kraj durženja se približava polako.

“Dobra je ovo staza, pruža lep pogled, sa njiva se pogled pruža u nedogled.”

Ljuba, šef planinarskih aktivnosti, daje konstataciju. “Treba je uvrstiti u ‘Avala iz četiri pravca' akciju.”

25/12/2005.    Ružica Zlojutro Kuzele

PUT U BELOGRADCIK, BUGARSKA

OD BEOGRADA DO BEOGRADA I NATRAG

Ide Ljuba vodi planinare da posete komšije Bugare.

Na vozaču košuljica bela, autobus ide kao strela.

Jednom rukom volanom upravlja, drugom rukom kasetice stavlja.

Planinari počinju pevati, akcija će sigurno uspeti.

Disk džokeju nestalo kaseta pa se Ljuba sada busom šeta.

Skuplja harač veseo, s osmehom, sav razdragan smeši nam se brkom.

Propagira sledeće akcije, al' ne nudi ništa da se pije.

U Hrastu se društvo iskrcalo, u kafanče odmah pohitalo.

Popadaše kafe i rakije, al' ne videh šta nam vozač pije.

Kad ponovo autobus krenu, Ljubin glas nas iz žamora prenu.

Ekrani se odmah popališe i Kozaru turu najaviše.

Slaviša je stručno napravio, samo važne face uhvatio.

Dva-tri kadra, ekran se zarcrni, a vozaču košulja pocrni.

Vozač ćuti i preda se gleda, košulja mu sva siva od jeda.

‘Kako opet TV-i ne rade, ko mi ove starudije dade?

Šta da nudim društvu do ponoći i da li ću na ispitu proći?'

Mobilni je preneo poruku:”Jebo gazdu, njegovu tehniku!”

I sad opet muziku slušamo, u mislima nekuda lutamo.

Dodje grana prvo s naše strane, Kovačević umal' da ostane!

Oštro oko lepe policajke pronašlo je u matičnom manjke.

Na granici sa bugarske strane otpočinje dugačko čekanje.

Vicevi se pričati počeše, kad Bugari pasoše odneše.

Dva su sata s vicevima prošla, a kad, ono, ponoć već je prošla.

Pasoše nam natrag uručiše i boravak srećan poželiše.

Belogradčik sat i po od grane, a meni je ponestalo hrane.

Jaca kunja i proteže telo, zavidim joj, ne misli na jelo.

Kad stigosmo u taj Belogradčik, mrkla noć nam zaklonila vidik.

‘Idi pravo pa okreni desno' – kad mi tamo, a ono potesno!

Vrti vozač volan iz sve snage, sreća naša ima ruke jake.

Kao sablast hotel ukaza se, jedna zvezda na nebu zasja se.

U izbe se malene smestismo, u tri sata krevet zagrlismo.

Ujutru nas čeka tura rana, al' hrkanja razbiše nam sana .

Prvi dan je na tvrdjavi bio i mnoge nam figure otkrio.

Hajduk Veljko iz naše Krajine ukrašava njihove zidine.

‘Zašto Veljko stoji s pečurkama?' Kažu ‘vrljo' njinim planinama.

Da je sličan, ni blizu mu nije, već se nešto iza toga krije.

Prisvajali Marka i Ćirila, sada Veljka, posle će Gavrila.

Po podne smo toranj osvojili i devetstodva metra oborili.

Drugog dana mnoštvo figurina, ne nadjosmo medj' njima Srbina.

Po podne je pećina Magura bila naša planirana tura.

U pećinu lepo svi udjosmo i vodiča pažljivo slušasmo.

Razabrasmo tek po koji izraz, a onda smo krenuli na izlaz.

Klizavica, pomrčina pala, uzbrdica veća neg' Musala.

Svetlost dana izbi u daljini, kao da je izlaz u blizini.

A, kad tamo, na izlazu graja, bučno drma rešetkama raja.

Stoji grupa bučna pored vrata, broji šipke k'o da su od zlata.

Burna jeka čuje se pećinom, pomno Mica bije kamenčinom.

Al' katanac slobodu nam krije, Duški znoj se niza ledja lije.

“Gde su ovde ljudska prava, zašto im je zaključana brava?”

“Mora stalno biti zaključano”, kaže Ljilja mirno, pouzdano.

U tom stiže moja druga Bilja, uz klizavu stazu jedva gilja.

Ide, pita :”Što ne izlazite? Da nećete, možda, slatke pite?”

Kada čude da je zaključano, moja Bilja preblede dobrano.

I viceve neke ispričasmo, ali psihu njima ne stišasmo.

“Za pet leva kao majmun kroz rešetke virim, a kada ću da stignem u Vidin ?”

“Zovi Ljubu, šta je Ljuba rek'o?”, iz publike zapomaže neko.

‘'Ajde ljudi natrag da idemo, ovde ćemo svi da istrunemo!'

“Ma, šta vam je, ljudi bez panike, čemu ljutnja i psovke tolike?

Ovde ćemo izaći sigurno”, kaže Duška, ućutkana burno.

Tri Bugarke samo mirno stoje i prebiru tajne misli svoje.

“Što čuvara tu ne postavite? Na nesreću treba da mislite!”

A Bugarka rukom odgovara – ‘money, money' treba za čuvara.

‘Šta radite sa naših pet leva?' razjareni Milivoje seva.

A ruka mu pokaza na svetlo, kad li ozdo Ljube našeg eto.

Evo našeg Ljube obijača, rešetke će lako da nadjača.

Ljuba dodje ali odmah shvati, morao je za ključ da se vrati.

Ključem rajska vrata on otvara, začuje se pljesak planinara.

Ali busa na vidiku nema, na turu nas Ljuba opet tera.

Autobus za čas se napuni, šofer Ranko ka putu pojuri.

Al' na putu magla kao testo, i Vidin smo potrefili tesno.

Hotel “Dunav” sav leži u mraku, a okolo vidiš žutu traku.

Ode Ljuba ulaz da proveri, mi molimo ‘Otvor'te se dveri!'

‘Hoćemo li ovde prespavati il' ka rodnoj grudi nastaviti?'

A ja opet o jelu razmišljam, šta da jedem, celim putem smišljam.

Ljuba dodje, ključeve dobismo, a onda se svi lepo smestismo.

Pola sata jedva da je prošlo, nas četvoro na večeru pošlo.

Dunav plavi nigde da zaplavi, magla gusta, pusti restorani.

Na brodu se malome obresmo i porcije soma svi poje'smo.

Dobrim vinom soma mi zalismo, tri buteljke od šale popismo.

Sutra s vrha kule baba Vide, rumunska se sela i ne vide.

U jedan smo stvari tovarili, pomoćnika našega čekali.

Ide Slavče, fali mu još ruku, Duški stvari po zemlji se vuku.

Jaca vuče koferče s točkići, a iz kesa vire kolačići.

Sad na putu prema rodnoj grudi opet neka muzika nam gudi.

Na granici sa bugarske strane šofer opet morade da stane.

Kontrola nas i ne primećuje, i opet će da nas zamlaćuje.

Ranko motor ponovo ugasi, da uštedi naftu svome gazdi.

Ne čekasmo dugo, na svu sreću, opet nam se motorići kreću.

S naše strane biće, valjda, brže, al' naredba sa vrata nas trže:

“Svi napolje, na uvid pasoše!” te nam i tu sad frke zadaše.

Pečati se časkom izlupaše, al' carinik pomno pregledaše.

Mi napolju cupkamo od zime, on sa lampom po gepeku rije.

A rančevi planinara prazni, juri busić na klopu k'o mlazni!

Al' mikrofon uze Ljuba tada i apetit odjednom opada.

”Nije praksa, a i ne dešava se, al' Evropa to uzima za se.

Znate, nije zgodno, ali je potrebno, da eure sakupim dodatno.”

Za grip ptičji opet Srbi krivi, od nameta ne mož' da se živi.

U Rtnju nam mleko serviraše, gibanice debele k'o prase.

Odatle nam put bejaše kratak, šofer Ranko im'o nov zadatak.

Rastasmo se ne baš kao uvek, fali pesma i veseli osmeh.

Pokvari nam Evropa veselje, šta će biti kad se skroz usele!

Oktobar,2005 . Ružica Zlojutro Kuzele

CLANOVI PSD “ KOPAONIK” NA KABLARU

Sa Ovčara i Kablara čobanica progovara.

Čobanica progovara ‘evo naših planinara'.

Planinari momci dični, penjanju su oni vični.

Planinarke vite jele, lake kao breze bele.

U prirodu zaljubljeni, čuvari su oni njeni.

Dok vrhove osvajaju, kilometre obaraju.

Jutro tmurno, kiša rosi, a Kablar im sve prkosi.

Okomite stene prave spuštaju se do Morave.

‘Kako ćemo na vrh doći kad se tuda ne mož' proći?'

Vodič Toma lisac stari, za litice on ne mari.

Smelo napred vodič gazi, al' na svakog od nas pazi.

Gledaš dole – kraja nema, a nad glavom strma stena.

Okolismo do podneva, uz pesmu se čula vreva.

Kad izbismo s druge strane, kao danak kad ti svane!

Nema stena, već šumarci, ni ponora, već voćnjaci.

‘Gde se dede Kablar stari? Da mi nismo zalutatli?

Gde su stene i litice?' Sad cvrkuću samo ptice.

‘Za vodičem svi stupajte i glavice ne lupajte!'

Sa parkinga bus nas gleda, svak na svoje mesto seda.

Dok Morava mirno teče, nad Kablarom pada veče.

S novom pesmom na usnama, osta Kablar sam za nama.

Nove snage planinara pohodiće vrh Kablara.

22/10/2005.   Ružica Zlojutro Kuzele

PRVENAC NA FRUSKU GORU

Januar mesec dvehiljadešeste, planinarske akcije nisu tako česte.

Crvena slova, ture proredjene, neke pokušane, ali otkazane.

Problem je isti u svim klubovima, slave kvare planove našim vodičima.

Februara petog niko ne slavi, Frušku goru vodi početnik pravi.

Vodiči Kopaonika muškarci, lavovi, a Slavica za govornicom sva pocrveni.

Tuc-muc, sramežljivo, jedva razumesmo, ali je svi okupljeni hrabro podržasmo.

“Džabe objavljujem ovu destinaciju. Ko će da ide na moju prvu akciju!”

“Tvoj prvenac mora da uspe, ne odustaj. Mi pomažemo, al' ti sve od sebe daj!”

Angažovaše se mnogi, dobronamerno, i poče prijavljivanje mnogobrojno.

“Za tvoje poslednje prijavljene nemam mesta više!” – poruči Slavica snishodljivo.

“Traži pomoć od Ljube, Milana, Slaviše!” – odgovorih joj ubedljivo.

Drugari pravi, još jedan busić nabavili i sedamdesetčetiri planinara u dva busa krenuli!

Nema ljubomore, negodovanja ni zavisti. Sva lica ozarena od radosti.

Uz pesmu i šale u Vrdnik stigosmo i sa veselim domaćinima u vagon stupismo.

Grljenje, ljubljenje, dogovor kratak pa krenusmo u manastir Jazak.

Mraz ne popušta, ali se sunce probija, a kolona se kroz divnu šumu uvija.

Obidjosmo dve-tri kote znane, al' kolona ponekad i zastane.

Po koloni veselo trčkara Slavica, nadgleda nas k'o svoje laviće lavica.

Sva treperi, sva usplahirena i od sreće i od uzbudjenja.

Vetar, sunce i brige pomalo, obraze joj rujem namazalo.

Domaći vodiči svoju goru znaju, al' ni oni svaku stazu ne poznaju.

“Moramo se vratiti uzbrdo!” “Kakvo brdo, rečeno je da je sve nizbrdo!”

Na začelju protestvuje Bilja, protestvuje, ali ipak gilja.

Drugar Trajče bio ruka desna, uspe Bilja, a nije ni svesna.

Savladasmo veliku padinu, ugledasmo sunčanu čistinu.

Kotu devet treba pohoditi, al' da l' ćemo stazu pogoditi?

Ljuba negde napred otišao, ali nas je brzo pronašao.

Uze mapu u znalačke ruke, nadje stazu bez imalo muke.

Strma staza vodi na Orlovac, a Orlovac pravi vidikovac!

Novi toranj programe prenosi, dušmaninu kao da prkosi.

Drveće se blešti od beline, padine je okitilo inje.

Sunce sija, sve blešti od zračka, a na nebu nigde ni oblačka.

Uz pesmu se radosni slikasmo, u Beočin časkom se spustismo.

Razgledasmo kulturnu baštinu po Beočin lepom manastiru.

U Vrdniku gulaš nam spremili i njime se, bome, okrepili.

Ljuba svoje ture propagira, Pera svira u srce nas dira.

Radostan je Ljuba kao klinac, kao da je to njegov prvenac.

I Miri je to prvenac bio i lep joj je dojam ostavio.

Nove ture beleži radosno, misli, valjda, da ne bude kasno.

Onda neki u banju odoše, a ostali pesmu započeše.

“Neću više da tugujem, neću više da bolujem, meni treba malo para, autobus planinara…”

Peva Pera uz svoju gitaru i da znate da je skroz u pravu!

I, tako, Kopaonik, medju svoje vodiče, uvrsti prvu damu!

05/01/2006.   Ružica Zlojutro Kuzele

NJ. VELIČANSTVO “AVALA506 IZ 4 PRAVCA”

Svaka poslednja nedelja decembarska tradicionalna je akcija planinarska.

Petstotinašest metara vrh Avale osvajaju planinari sa četiri strane.

Možeš s Tomom, Vlastom, Markom ili Ljubom da kreneš, već prema želji sa koje strane želiš da se penješ.

Ja izabrah da idem od Jajinaca, severnom stranom, jer spomenik patriotama ne pohodih odavno.

Nije samo zbog pešačenja ova akcija značajna i zbog toga svake godine bude vrlo masovna.

Zbog Njegovog Veličanstva, pasulja, besplatnog, mnogi planinari dodju i iz pravca petog.

Beogradski oci ove godine pasulj kuvaju, al' planinari za granice ne znaju.

Došli Novosadjani, Aleksinčani, Kladovljani, a domaćini im planinari Beogradjani.

Tačno u osam sati sa Trošarine krenuše Tomini planinari put Avale planine.

U Jajincima se mučenim senima s pijetetom poklonismo i Tomin čas istorije saslušasmo.

Markirana staza preko Stepinog gaja vodi i grupa planinara njegov spomenik pohodi.

Usput se smenjuju blato, sneg i visoka trava, a i kišica nam preti iznad glava.

Smenjuju se i telefonske prirodne kabine, čas su u šumarku, čas iza vrzine ili krivine.

U Belom potoku Toma pojasni neznanog junaka, i kako su ga otkopali jadno obučenog, ali u džepu beše dvodinarka. Krenusmo na zadnju etapu ka Spomeniku na vrhu.

Sve bliže pasulju, znali smo po krčanju u trbuhu.

U Belom potoku i izvorsku vodu smo pili koju pije i polovina seljana, a još su živi.

Uzbrdo Toma pod pravim uglom kolonu vodi. Kolona ćuti, prati ga, kliza se, ali hodi.

Oznojismo se kao da osvajamo Vihren, ali smo do Spomenika stigli, čini mi se, za tren.

Tu nam Kova učešće overi pečatima, a Toma opet na istoriju podseti činjenicama.

Ljuba posle nas stiže sa kraće strane, jer u kafančetu, kaže, morao je da zastane.

Mi do kolena kaljavi i blatom iznureni, a planinari iz petog pravca k'o manekeni!

Zašto je taj tradicionalni pasulj, besplatan, za tolike planinare tako privlačan?

Ili je on samo povod za temu dana, a druženje glavni razlog okupljanja?!

Bilo kako bilo - Čarapić začas oživi. Pune obe sale, a napolju samo vri!

Nastaje ljubljenje, čuje se dozivanje, a traži se i mesto za, uz pasulj, uživanje.

Poslednji Vlasta na čelu grupe iz Leštana. Ulaze, traže mesto, a odeća im blatom maskirana.

Beogradski dobar, nije baš ni oskudan, ali bez repetea, tanjir samo jedan.

Gradski oci planinare potcenili pa nedovoljno pasulja predvideli.

Al' ni Vlastina grupa gladna ne ostade. Avala gulaš kao zamenu dodade.

A, šta je sa Markom sa resničke strane? Zar da ta najbrojnija grupa iz pesme izostane?

Ma, ne! Nju sam namerno za kraj ostavila, jer se sa petom grupom udružila.

Oni iz pete k'o manekeni, ovi iz Resnika ni zamoreni!

Najkraćom stazom došli, sa asfalta, usput ni videli nisu blata.

Odmorni, čisti, prvi stigli i mesta zauzeli. Zbog njih su slobodne stolice ostali tražili.

Završih pasulj, podigoh noge od blata teške, kad začuh Slavišu:”Ko će sa mnom natrag peške?”

“Ćao, Tomo! Vraćam se stranom resničkom!”

“Ćao, Ružice! Hoćeš li i ovo ovekovečiti pesničkom?”.

25/12/2005. Ružica Zlojutro Kuzele

STAZAMA ISTORIJE

NA POHODU: ORA ŠAC ' KOSMAJ

Devetnaestog februarskog dana okupi se grupa planinara na platou Beogradskog sajma.

Jutro tmurno, na nebu sivilo, u sedam se društvo okupilo, al' je jedva za po voda bilo.

Ovih dana pada godišnjica istorije slavnoga Orašca, malog mesta blizu Mladenovca.

Tamo ide ova grupa mala da pohodi, ispred planinara, istorije naše neimara.

Na skretanju ispred Mladenovca vodiču se uputi molbica:”Molim ti se, Jovo, kao bogu, bez čvaraka pešačit' ne mogu!” “Da gubimo vreme ne možemo, u Orašac treba da stignemo, da se drugoj grupi pridružimo.” Al', uprkos očitoj zlovolji, planinarskoj molbi udovolji. Vodič Jova ispade najbolji!

Jao, ljudi, kakvi behu čvarci! I sada me podilaze žmarci! Da li za njih znaju NATO stranci?!

U Orašac stigosmo u centar, izadjosmo, dočeka nas vetar, snega malo, neki centimetar.

Al', gle čuda! Iz male birtije, izadjoše tri lepe gracije, uvećaše broj naše bratije.

Rukovanje, pozdravi veseli, ali Gocu naš Jovan zagrli i, bogami, poljubac udeli!

Grupa glasno povika “Oho! Pa nas nisi dočekao tako!” Al' se Jovan ne da zbunit lako.

Ka vodji se svome uputismo, junaku se smerno poklonismo, istorije malo poslušasmo.

A Vožd stoji na pjedestalu, spomenik je za svaku pohvalu, sa visine vidi i Avalu.

Karadjordja obukli u belo, lepo stoji junaku odelo, ali briga naborala čelo.

‘Gledaj, brate, srpskoga deliju, spreman opet da brani Srbiju! Ne daj, Vožde, da je komadaju.'

Naša staza vodi do Kosmaja, u centru je buntovničkog kraja, istorijska doba razna spaja.

Vreme lepo, ali magla siva šumadijske vrhove sakriva; slabi snežić tragove pokriva.

Napred Jovan mrzlu zemlju gazi, mi mislimo da na znake pazi, a on duhom i nije na stazi!

Razmišljanja Jovana zanela – da l' je, možda, Goca uzrok bila – tek, objavi: “Staza promašena”.

“Nije strašno, dobro ide grupa”, hvali Jovan i već nazad stupa; zanesenost o noge se lupa! Izgubljeno brzo povratili, Kosmaju se tmurnom približili i za četvrt normu premašili!

Čvarci svoje delo učinili! U “Pikniku” topla čorba čeka, vruće vino, palačinka neka; dobro bi nam došla i postelja meka. Al' junaci i Kosmaj prekrili, njima smo se sada uputili..

Kolubarci Beograd gledaju, kao da se ni sad ne predaju – poganinu da ne ustupaju.

S drugog visa dičnoga Kosmaja, velelepni spomenik osvaja i pesničku dušu mi napaja.

Jedva četvrt veka ljudskog prodje, a tudjin nam opet ovde dodje.

Zlim nogama zemlju nam gazili, rodoljubi svoje odbranili; k'o očevi hrabro poginuli.

Planinari poštu im odaše i svoj pohod ovde zarvšiše. Ne daj, bože, takvih zala više!

12/02/2006. Ružica Zlojutro Kuzele

SLAVIŠINO HOMOLJE

Za peti mart Vukan prijavila, iako sam tamo i ranije bila.

Obećao Slaviša gomilu slatkiša: od meda i drugih pčelinjih proizvoda

Pa do homoljskog sira, a na kraju će, kaže, i muzika da svira.

Obećao Slavče i iznenadjenje! Ja pomislih: jagnjeće pečenje!

A, kad ono, hemijske, na njima reklama:

Vaš vodič, Slaviša, uvek je sa vama!

Poklonu se obradovah javno: “Presedan je i originalno!

Da pečenje zameni ne može, al' je važno da se Srbi slože!

Pečenje ću da naručim sama, sad je važno da budem sa vama!”

Rano jutro, prolećni vazduh miriše, a na spisku pola čete kod Slaviše.

Planinari se iz svih društava okupili da bi prvu Slavišinu akciju uveličali.

Selo Kamenovo, prestonica pčelara, prvo odredište petrovačkog kraja.

A u centru sela, na postolju belome, spomenik najvrednijem stvoru nebeskome.

Domaćin Pera, iz rajske doline, pravo oličenje zdrave okoline.

Pozdravi nas stihovima poete lokalnog. U tom stiže i predsednik atara opštinskog.

Ukaza nam i on pravo gostoprimstvo pa se uputismo u Perino domaćinstvo.

U lepom dvorištu, na tezgi raznih medova, livadskih i onih sa svetličkih bagremova.

Tu je kafa i rakija da dušu otkravi, vrednih ruku domaćica medenjaci pravi.

Okrepljeni posluženjem napustismo selo, busovi se uputiše prema selu Ždrelo.

Dom naš smešten kraj borika, tu za odmor, u tišini, prava je prilika.

Planinarske sobe, kreveti na sprat, tuš, dnevni boravak, i soba za alat.

Klozeta je više, propis to nalaže, a uputstva na vratima higijenu traže:

“Kad promašiš, ne ostavljaj, operi za sobom! Poštuj druga planinara, što ide za tobom!”

Mali predah, osveženje, začu se pištaljka; “Jedna grupa ka Vukanu, druga do Gornjaka.”

Svuda ima toplih vrela lekovite vode pa mnogima zbog bolesti ti izvori gode.

Naidjosmo na nojeve, bazene s pastrmkom! Svega ima u bogatom predelu homoljskom.

Slikasmo se s nojevima, dalje nastavismo, al' pre toga, zbog vrućine, jakne poskidasmo.

Gledam Kovu, oči ne veruju, na sebe je nabacila kompletnu opremu:

Zimska jakna, na glavi joj kapa! To joj malo pa dodala još i dva štapa!

Priprema se, kaže, za Everest, al' se bojim da će past' u nesvest!

Bacih pogled iza sebe da dolinu vidim i maših se za aparat da predeo snimim.

Al' gle vraga, krštenica svoje učinila, kod nojeva aparat sam dole ostavila!

Javim da se moram za aparat vratit' i nadjoh ga, al' moradoh razgledanje skratit'.

Put nas vodi kroz useke s ogromnim stenama, kraj potoka prepunjenog prolećnim vodama.

Zapitkuju novajlije koliko još ima, sad je lako, al' kako će uspon po brdima!?

Njima staza zadaje traumu, a meni je pečenje na umu!

Preskakasmo potok nekoliko puta uz pomoć kamenja i ponekog pruta.

Uzbrdica neosetna, al' je sve hladnije, a vukanske stene, s desna, sve vidnije.

S leve strane Sumorovac k'o šumovit breg, u daljini Beljanicu još pokriva sneg.

Popesmo se i na sedlo izmedj' dva Vukana. Zastadosmo da čekamo Bilju na mukama.

Gilja Bilja, u licu crveni, pomažu joj štapovi drveni.

Ljuba sa njom stalno na začelju, pomaže joj, ohrabruje želju.

“Ko se više uspinjat' ne može, nek nas čeka ovde u podnožje”.

Krenu grupa, kamenje preskače, gornjak duva sve jače i jače.

Gusti šiprag, kamen raznoliki, al' stigosmo na Vukan veliki.

Vreme lepo, vidik je pregledan, gornjak tera u zaklon bezbedan.

Jedna strana Velikog Vukana kao da je nožem osečena.

Mali Vukan izgleda mi lepši, ali, kažu, za penjanje teži.

Duva gornjak, oko glava striže, al' ugledah Bilju kako stiže!

Zahvaljuje od sveg srca Ljubi, nije dao veru da izgubi.

Ja i moja Bilja drugarica napravismo nekol'ko sličica.

Spustismo se do jednog bunara, ima vode usred kamenjara.

Rukom zidan, zidovi još stoje, niko ne zna od kada postoje.

A onda smo nizbrdo krenuli, nagib skoro pedeset stepeni!

Pažnja ne sme ni tren da popusti, svako mora čitav da se spusti.

Starih kuća nema selo Ždrelo, inostranstvo nove je donelo.

U Domu se opet okrepismo i homoljskog sira isprobasmo.

Onda poče Pera našu himnu, gitara nas sve na noge dignu.

Ali vreme u nepovrat teče, ne videsmo da se spusti veče.

U Petrovac busovi stigoše, planinari “Lovac” napuniše.

Pozdrave nam uputiše svima domaćini i predsednik s njima.

Stolovi su spremljeni svečano i ostalo što je obećano.

Domaćine u klub učlanismo, Kopaonik majice dadosmo.

Kelneri su krenuli da služe, kontrabasist po strunama struže.

Pokreću nam noge harmonike, ču se pesma “nema moga dike”.

Klepetuša rastanak najavi, “Ej, homoljci, ostajte nam zdravi!”

Ako od vas ne veruje neko, da je program ovako protek'o,

nek naruči CD kod Slaviše – TV Mlava sve ovo snimiše!

05/03/2006. Ružica Zlojutro Kuzele

8. MART NA FRUŠKOJ GORI

Može li osmomartovska akcija bez blata da prodje? Mislio bi čovek da se ne zna dok osmi mart ne dodje.

Ali, nije tako! Ako ne ranije, noć uoči akcije kiša celu noć lije!

Redosled zbivanja po planu uvek isti: vodič pozdravi planinare, a onda skuplja pare po listi.

Pomoćnik deli bombone i planove u detalje, prikuplja novac za pasulj i kupanje.

I domaćin uvek nezamenljiv: na stadionu nas dočeka pecivom i čajem vrućim.

Onda usledi otvaranje svečano, u prigodnom govoru sročeno.

I lokalna grupa nas svojim folklorom pozdravi, a onda Milan , domaćin, pokret na akciju najavi.

Uvek se tri grupe oforme: prva za najdužu stazu, druga za kraću i treća za one bez forme.

Ja uvek idem na pešačenje po fruškogorskom blatu, to znam na samom startu.

Na samom početku hopovsko blato te čeka. Posle njega sve ti izgleda kao trava meka!

Dalje ne moraš da biraš gde gaziš, jer si toliko kaljav, da je uzaludno da paziš.

Kroz šumu staza vodi dalje, i tu blata ima manje.

Vreme je uvek tmurno, al' kiše nema. Svuda okolo mnoštvo visibaba drema.

Prvi vesnici proleća izbacili svoje glavice bele i prekrili fruškogorske proplanke cele.

Ima ih samo na južnim padinama, a mestimično snega još ima na severnim stranama.

I kao i svake godine, pravimo buketiće, da unesemo proleće u svoje kuće.

Bučna i vesela protrči mladjarija, sa nama je i jedna smederevska gimnazija.

Podne je prošlo već uveliko i tu i tamo čuje se pitanje “još koliko?”

A ispred doma Zmajevac slika već poznata: kazani pasulja, četvrtke vekni i red do domskih vrata.

Traži se mesto na cepanicama drva, jer mi nismo sada grupa prva.

Treća grupa koja do Doma autobusom dodje, zasedne i čeka da autobus natrag za Vrdnik podje.

A pasulja kao i uvek: ima mrsnog, a i posnog ima. Naš domaćin ugadja nam svima.

Stvoriše se i salate razne i porcije “očas” ostadoše prazne!

Čuje se dovikivanje i smeh veseli! Kazani prazni – planinari sav pasulj pojeli!

E, sad nastade problem punih stomaka pa je najbolje do Vrdnika opet pešaka.

Veče se spušta, postaje hladnije i dobro dodje kuvano vino da se popije.

Sačekasmo i poklonike kupanja banjskih, jer i oni su sastavni deo akcija fruškogorskih.

Grupa Markova za Beograd krenula tačno po planu u osamnaest nula nula.

I na povratku procedura ustaljena: akcija po planu izvedena, grupa od vodiča pohvaljena.

Onda počinje utisaka sredjivanje, žagor, smeh i poneko dovikivanje.

Kako se bus od Fruške gore udaljava tako žagor počinje da jenjava.

Već se misli prebacuju na teren kućnih i obaveza poslovnih, šta sledećeg dana treba uraditi i kakav će biti jelovnik.

Izadjosmo na autoput prema Nišu i, nećete verovati, opet naidjosmo na kišu!

11/03/2006 Ružica Zlojutro Kuzele

A KADZUT ŠACA PRA OMOLJA

U sedam sati osamnaestog marta krenuo autobus na vreme sa starta.

Kopaonik i Želja snage udružili i pedeset i tri planinara sakupili.

Dva vodiča i dva pomoćnika u životu verna saputnika.

On brkove ima radi ozbiljnosti, njoj trepuške daju notu veselosti.

Rukovode i pomažu u paru, po dva. Vi vidite koje kome šta.

Jutro vlažno, prohladno i tmurno, autobus grabi napred žurno.

Domaćini čekaju na putu, oni će nam odredjivat' rutu.

Tri delije, sva tri gologlavi, a za ukras vode cvetak plavi.

Žuri šofer i stiže nevolju! Spustila se magla po Homolju!

Kraj puta su vode lekovite, a obale Mlave stenovite.

Teče Mlava silovita, bujna, Knezu u čast postala nečujna.

Tiha Mlava Tišinu stvorila, al' je mnoge stene pokorila.

U litici okomito stenje skrilo u se i Blagoveštenje.

Pored njega odmah Zbegovište, za raju je bilo utočište.

Zanemele u vremena davna, stene ćute u čast Kneza slavna.

Čak i gornjak koji uvek duva, tih, nečujan uspomenu čuva.

A na desno do neba gromada, grešnicima spokoj od vajkada.

Inspirisan manastirskom tajnom nagradi nas brka pesmom bajnom.

Moštima se svetim poklonismo, uz Bistricu rečicu krenusmo.

Nema znaka niti markacije. A, šta će nam, s nama su delije!

Po Homolju s lakoćom se kreću, stasom svojim prkose drveću.

Sa visinom sneg se povećava, a oko nas magla se zgušnjava.

I još jednu pesmu brka nam predstavi, mislio bi čovek da je boem pravi.

Gornjak duva oko lica briše, delije se šumom razmiliše.

Po toj magli malo smo lutali, al' na vrh se ubrzo popeli.

S piramidom slikanje na vrhu pa nizbrdo krenusmo u trku.

U podnožju snežnog Sumorovca sačeka nas vodena bujica.

Delije su potok forsirali, al' sve jedno, svi smo mokri bili.

Spuštamo se sve niže i niže, u magli se i Vukan uzdiže.

Konačno smo potok ostavili, na livadu i njive izbili.

Planinari veseli i čili, planine su opet pobedili.

Čarne gore ostaše u mraku, opet ćemo dohodit Gornjaku.

U daljini svetli selo Ždrelo, mi nadjosmo lekovito vrelo.

Voda vruća iz zemlje izbija, nama hladno pa nam toplo prija.

Sa cipela blato smo saprali, u restoran svi smo se sjatili.

Prvo dvoje što vrh osvojili nagradu su po pivo dobili;

I u spisak homoljski svrstali.

To je želja delija s Homolja da akcija bude svaka bolja.

Vakat dodje autobus podje.

Akcija je potpuno uspela! Cela grupa na vrh se ispela!

Za pohvale planinarska spremnost! Al' vodiči prikrivaju skromnost.

Jer, da nije vera u njih bila, cela grupa ne bi ih pratila.

18/03/2006. Ružica Zlojutro Kuzele

BORAČKI KRŠ

Već godinama slušam refren programa Tominog: u srcu Šumadije možete videti prizor krša primorskog.

Na ovaj refren išla je i krilatica: nema uzbrdice, sa Boračkog krša samo nizbrdica.

I stvarno je sa Krša samo nizbrdica, ali se prvo trebalo popeti do tih litica.

Za manastir Kamenac entuzijasti kamen ukrali i divno zdanje od njega sazidali.

Po opevanoj Gruži gore-dole idosmo, al' na lepu Gružanku nigde ne naidjosmo.

Kuće po brežuljcima razbacane i oronule, kao spomenici podsećaju na neke dane minule.

Iz sela Borač ka Kršu uzbrdica puna jagorčevina i raznih ljubičica.

Krš se uzdiže medju ostalim brdima nazupčen, nestvaran, kao da je s druge planete tu dovaljan.

Od davnih Despotovih vremena ostale su zidine koje su po celom Kršu prilično vidljive.

Sa Krša se divan pogled pruža. Zaista je lepa pesnikova Gruža!

25/03/2006. Ružica Zlojutro Kuzele

OSTROVICA- RAJAC

Šestnaestog aprilskoga dana okupi se grupa ispod Hrama.

Nebo tmurno, kiša se priprema. Proleće je, a priroda drema.

Ostrovica naš cilj današnji je, planinarske Ljubine akcije.

Ostrovica porekla vulkanskog, nju vidimo sa vrha avalskog.

Vulkan stene u šiljak složio, vertikalno ka nebu pružio.

Imali smo sreće jer je suvo, a ni vetar nije jako duv'o.

Ljubina smo uputstva slušali i bezbedno na vrh se ispeli.

Puče pogled na sve četir' strane, od lepote da ti dah zastane.

Pri silasku Šikić pametuje i silazni stil nam savetuje.

Mahovinu stil mu ne predvide, pade Šikić i sve zvezde vide!

Spustismo se u Zagradje selo i onda je fajtanje poćelo.

Ne bi problem ni to malo kiše, već banane što momci kupiše.

Mesto piva banane tamane, kiša neće do noći da stane!

Veći nas je maler dočekao: dragobiljski potok podivljao!

Stoji grupa i filozofira, Neša ćuti i potok forsira.

Navaljuje stene u bujice, kad, eto ti malog Radojice!

Šeret Rade Tarzana igrao u reci se ceo okupao!

Zdušno Rade Neši pripomaže, kad uzvodno neko zapomaže:

“Evo, ovde, markacije, ljudi!” Cela grupa tamo se uputi.

Druge smo se strane dočepali, gore mokri, a dole kaljavi.

Sve to naše veselje ne kvari: navikli su na to planinari.

Veselo se po blatu penjemo, Ljuba ne da da duhom klonemo.

Razgovara, ubacuje šale, ohrabruje svoje planinare.

Pola puta markacijom prošli, onda, opet na bujicu došli.

Sada Špiro žedne nas prevodi, zagazio i stoji u vodi.

Motku drži da se mi hvatamo, preko uskog debla prelazimo.

S blatom deblo postade klizavo, al' po njemu Ljuba zaigrao.

Vrti Ljuba kao klizačica, haljinica mokra kabanica.

Kad stigosmo do Boljkovca sela, pivo planu da maler rastera.

Ali beše za magiju kasno, ništa suvo na sebi nemasmo!

Ne pomažu jakne, kabanice, kiša lije, bije nemilice.

Put do Rajca više od trećine, treba stići do vrha planine.

Neprestana uzbrdica preti, mesto blata, ilovača lepi.

Al' vedrina nikog ne napušta, a polako i veče se spušta.

Više niko ne bira gde gazi, neprekidnost kolone se pazi.

Zoran, Neša i veseljak Rade izdaše nas na kraju parade.

Izdvajanje Ljuba im dozvoli, nas prikupi i lepo zamoli:

“Nemojte se izdvajati sada, cilj daleko, noć sve više pada.!

Baterijske lampe zasijaše i vesela lica obasjaše.

Da, zaista! Mokri smo svi bili, ali vedri, veseli i čili.

Duh nas nije jošte napuštao, dvadeseti kilometar pao!

Još pet su nam najtežih ostala, al' je grupa za napor stasala.

Ponaosob čestita nam Ljuba, a u Domu dočeka nas čorba.

Veselo smo i Dom napustili, u Beograd srećni se vratili.

Za mene je pravo uživanje planinarsko veselo hodanje.

Vremenske me ne plaše prilike, samo želim da širim vidike.

A, još kad je vodič kao Ljuba! Tad mi svira dragačevska truba!

Sa njim uvek, i neočekivano, bude lepo, čak i nezaboravno!

Ako želiš pravu avanturu, prijavi se za Ljubinu turu!

16/04/2006. Ružica Zlojutro Kuzele

SOKOBANJSKO PODMLADJIVANJE

Sokobanjske planine treba videti kad vodi Jova, jer ti se svaki put, već znana planina, prikaže kao nova.

Ako se na vrh penješ utabanom stazom i proplancima sa kojih vidici pucaju, vraćaćeš se kroz vrtače, šikare i šume za koje samo Jova i GPS znaju.

U oba slućaja adrenalin obliva i, od radona, najsmirenijeg planinara, jer ono što tamo vidiš, samo priroda može da dočara.

Dok si na utabanim stazama, imaš za uživanje vremena zahvaljujući cvetovima razbacanim oko krečnjačkog kamena.

Boje su mnogobrojne, visine nove nijanse stvore, a kako će tek da bude kad svoje pupoljke božuri otvore! Pri povratku, kad ti put GPS odredjuje, adrenalin neka druga čula probudjuje.

Treba se probiti kroz šikare a ne slomiti nogu na kamenu travom prekrivenom, a nada za spasiteljem proplankom čini beznadežnom.

Oko sebe čuješ vesele glasove ispunjene uživanjem istinskim pa pomisliš nismo li zaista nadahnuti duhom mazohističkim?

Grebe trnje, zakačinju se jakne, pod nogama puca nevidljivo drveće, a grupa istrajno, ali razdragano za Jovanom se kreće.

Na vrhove ili u podnožje stižeš izgrebanih i nogu i ruku, ali to ne može da pomuti radost od koje ti damari po celom telu tuku.

Ne može spuštanje u vrtače i izlaženje iz njih poslednjim atomima snage da izbriše prizor koji se pruža sa vrha planine drage.

Posle šezdesetak kilometara kolena klecaju, počinju i da bole, i taman pomisliš ‘e, pa, ne mogu više', a predivan prizor se ukaže dole.

Ispod vidikovca, na isturenoj steni, despoti smestili manastir koji lepotom pleni.

Pod okomitim stenama izgleda nestvarno, kao svedočanstvo istorije rukom umetnika naslikano.

Kako možeš da kažeš da si, penjući se na Soko grad, ostao bez daha, kad bez njega ostaješ tek gore pred prizorom koji stvara priroda plaha?

Proleće Ozren išaralo belim jasenom i ljubičastim jorgovanom, od čijeg mirisa dobijaš krila, jer je pomešan sa radonom.

Tamo gde nema prolećnog šarenila, okomite stene padaju s visine, ali i njih krase ripaljke i mnogobrojne pećine.

Na čelu kolone Jova vodi grupu kraj ovih lepota, a na začelju Marko doprinosi da još lepša bude ta divota.

Tih, nenametljiv, lice mu skoro dečačka radost zari, ne dozvoljava da ništa te divne trenutke pokvari.

Marko pazi kako svako gazi, malo zbori, al' kad progovori, svaka reč mu na svom mestu stoji.

Ponašanje viteškoga roda, savetuje kuda da se hoda, svako stanje ima opravdanje, o prošlosti počinje maštanje:

Kad su tuda despoti jahali, svoje ljube od zala štitili, istoriju za nas podizali, zadužbine svoje ostavili…

Začuh nešto kao slabo zvono: da l' moj vitez dohodi odnekud pa ja treba preda nj' da hodim? Puče sanak o vitezovima! To me Jova svojim planom zove, Jova zove u pohode nove!

I, tako je ova naša grupa, 21. vekom predvodjena, doživela predivne trenutke i videla mesta nevidjena.

30/04-02/05/2006. Ružica Zlojutro Kuzele

PO DRUGI PUT NA PIRINU

Kada sam prvi put bila na Pirinu, nisam doživela snežnu belinu.

Oktobra meseca te 2003. Pirin je bilo pokrilo cveće.

Listopadno drveće rana jesen odenula u crveno-žuti desen.

Visoke jele izgledale tužno kao da im je stalno zeleno ruho ružno.

A vrhovi visoki, goli, bez rastinja, delovali avetinjski, kao beskrajna pustinja.

Vihren iz sedla izrasta kao kupola, bez rastinja, samo kamen, potpuno je gola.

A Todorke sazdane od nestvarnog kamenja, kao da su znaci vasionskog znamenja.

Sada je maj mesec, pošetak proleća, ali na Pirinu još nema cveća.

Pririn je sad pod snegom, izgleda pitomiji i Vihren mi se čini dostupniji.

Sneg preko metra prekrio vrhove i sakrio avetinjske kamene duhove.

Uspon je težak, Vihren je na mestu istom, ali sad gazimo po snegu čistom.

Sunce sija, od sneg se odbija, odsjaj kreme s lakoćom probija.

Svetluca sneg, oči zaslepljuje, modro plavo nebo planinu natkriljuje.

Sunčan dan i sneg lepotu donose, planinari strmini veselo prkose.

Trideset sedmoro na vrh se ispelo i pred divnim pogledom bez daha ostalo.

Snežno beli oblaci na vrhove seli pa ne znaš da li se to vrh ili oblak beli.

Sakrili su, nažalost, predivna jezera, a nas vreme sada na spuštanje tera.

Od žarkog sunca snežni pokrivač postao mekši pa su nam koraci nizbrdo bili teški.

Upadali smo do kolena pa i više, kolena po prvi put napor osetiše.

Bili smo mokri, gladni al' veseli, jer smo se na 2914 metara popeli.

Pokrivena snegom, cvećem il' oblacima sivim, meni je uvek izazovna planina Pirin.

11-15/05/2006. Ružica Zlojutro Kuzele

JAHORINA U 2006.

Već nekoliko godina izmiču mi jahorinske akcije i, valjda, zbog straha da ne zakasnim, dodjem na Sajam sat i po ranije.

Nije mi bilo dosadno da četiri sata dočekam, a pojavi se i neki Dragan i, eto, prilike da sa nekim proćaskam.

Prikuplja se grupa polako, medju njima i Marko, vodičev pomoćnik i, kao i uvek, pomaže nam da stvari stavimo u prtljažnik.

Glavnokomandujući, Jovan, stiže poslednji, treba, valjda, tako, i objavi da odredjeno mesto u busu ima svako.

Autobus krenu, al' ubrzo zaokrenu i, umesto ka Jahorini, mi krenusmo ka Vojvodini.

Za one koji nisu znali, novi put za Jahorinu sada vodi kroz Indjiju!

Čuju se komentari, vicevi, upadice, al' kako vreme odmiče, autobus se dočepa i granice.

Na sreću, nismo imali ni jednog Ratka ni Radovana pa su nam dokumenta, relativno, brzo vraćena.

Smenjuju se minareti i crkve pravoslavne, ne znaš čijem ataru pripadaju. Da li i ljudi koji tu žive, uopšte, to znaju!?

Olimpijska lepotica, pod plaštom noći, ukaza nam se i tužna i bajna, kroz maglu i kišu, kao da se oplakuje njena prošlost sjajna.

Jutro joj nije smanjilo tužni veo, pod maglom je i dalje vidokrug ceo, kišica sipi, nigde daška vetra i kao da je svaka travka setna.

Krenuše planinari vrhu u pohode, staze iz prošlosti ka vrhu nas vode. Ponegde se i malo snega zabeli, možda nas na vrhu sunce razveseli.

Usput se rasulo cveće raznih boja, trava do kolena, začas besmo mokri, ništa ne pomaže, puževi se razmilili, valjda društvo traže.

Vrh Ogorelica maglu malo skloni, lepotu nam Jahorina na časak pokloni. Zasevaše aparati da se tren uhvati i to beše sve, jer magla se vrati.

Drugo jutro čini mi se, beše još tužnije, kao da napuštam nešto najmilije. Al' u srcu nešto čudno podrhtava – da l' zbog Vrela Bosne ili Baščaršije?

A na Vrelu Bosne uhvati me tuga: ka Igmanu postavljena žuta traka duga – mine stoje na domak lepote, podsećaju na ratne strahote.

Centar Vrela kao iz davnina, restoran se promenio nije, voda Bosne može da se pije.

Tužno stoje sarajevske zgrade, izbušene, polusagorele, al' se život u njima odvija. Narod prošlost u stranu sabija, bubućnost će, valjda, bit' svetlija.

Baščaršija kao netaknuta! Kujundžije ispunile uske uličice, a ‘upola' nude sve ćevabdžinice.

Razne pite, baklavice, radnje sa burekom, al' poneki setni znaci vape za prošlošću nekom.

Na povratku ka granici znani puti sva mesta spajaju, a jedino bogomolje narod razdvajaju.

30/06-02/07/2006. Ružica Zlojutro Kuzele

BEOGRADSKI PLANINARI NA DURMITORU

Prvi dan

Na Durmitor krenu oko 120 duša, minibus i dva velika autobusa.

Šteta što nije dan, jer priroda je kao san. Ali, vraćaćemo se po danku pa ćemo uživati u tom sanku.

Noć prodje brzo, jutro nas dočeka budne, jer svi iščekivasmo prve prizore te Rijeke čudne.

Ispod 350m duge lepotice što joj spaja visoke litice, vidiš samo smaragdnu liniju koja preko kamenja postaje penušava pa ti se čini da se to ona dijamantima ulepšava.

Žabljačka lepota se još nije ni probudila a planinarska družina se već u konačišta smestila.

Isti dan po programu Savin Kuk i Šljeme pa ko gde hoće da krene.

Vreme se malo muči, nebo se tu i tamo mrči, al' planinarima srce već uzbrdo trči.

Kiseonik napumpao želje, grupa orno po kiši se penje, vrh sve bliži a magla sve gušća, ruke mrznu, ovlaži obuća.

Savin Kuk je grupa osvojila, al' nam radost magla pokvarila.

Ne videsmo ni Šljeme ni Medjed, magla pala svuda u nedog