ŠUMADIJOM

Četrnaestog januara dvehiljadesedme poveo Jova tridesetjedan planinar,

Da spoje Bukulju, Venčac i Oplenac stazom dugom šesnaest kilometara.

Po lepom, sunčanom jutru u Arandjelovac stigoše dva busića,

I, posle kraćeg lutanja, zaustaviše se pored jednog kafića.

Odoše svi planinari unutra da jutarnju kafu obrede,

A ja krenuh u potragu za čvarcima, jer treba nešto i da se jede.

Pola sata odobrene pauze prohuja brzo, začas,

I dva busića, ka vrhu Bukulje, ponovo dadoše gas.

Kažu planinari da su u kafiću bili i darivani:

Jovi je pripala majica a nekom planinaru flaša vinca.

Iza mene sede dva Tišmina druga stokilaša,

Četrdesetogodišnjaci ponašanjem nenametljivi, Zoran i Staniša.

Okrenem se postrance, kobajagi pričam nešto Radmili,

A, u stvari, desnim okom snimam kako su se njih dvojica smestili.

Puna sedišta, kipi na sve strane, više od zdravlja i jedrine,

Rasporedjeni kilogrami na kršnim telima, skoro bez prekomerne debljine!

Lica im bebasta, umilna, oči isijavaju osmeh i blagost,

I cela njihova pojava, valjda što su s nama, odaje radost.

Odbijaju se sunčevi zraci o metalno sive bukvine kore,

A naši busići se sa uzbrdicom, uz Bukulju, bore.

Promiču ogolele bukve i po koji cerić sa lišćem neopalim,

A zelene liske kukureka razbijaju monotoniju tepisima šuškavim.

Napred sedi moja sestra Rosa izmedju vozača i Marka,

Gleda napred, valjda kontroliše vozača, ali to je varka.

Prepodobila se moja šveca, jer neprestano razmišlja

Da li je to “ona” staza, kojom je pre četiri godine išla.

“Ovo je gore nego Golgota”, znala je da kaže za uspon tadašnji

I ne veruje da će, na istom terenu, biti lakši današnji.

Zaustavismo se na mestu gde lokalni vodič odredi,

Krenusmo ka planini Venčac, a na jugozapadu pucaju pogledi.

Viri prepoznatljiv šiljak Ostrovice iz masiva rudničkog

A mi napravismo pauzu oko piramide vrha venčačkog.

Raštrkali se planinari po kamenitom proplanku,

Kao gušteri na kamenju po sunčanom danku.

“Dobro je, nije ona staza”, moja sestra Rosa kaže,

A ne zna kakvoj će muci tek noge da izlaže!

Jer, “onu” stazu, kojom smo se nekada peli četvoronoške,

Sada moramo da predjemo odozgo nadole dvonoške!

Razviše se planinari kao vojska po šumi, u strelce,

Mladji strčavaju, a stariji sa toljagama, idu postrance.

Izdržaše kolena i taj spust, jer planinari to mogu.

Kad, tamo, u manastiru Bukovac, sluga Božji ustao na levu nogu!

Jovu nazva Turčinom, jer ga nije pozdravio verskim pozdravom,

A Tišma je trebalo ruku da mu poljubi, a ne da se mazi sa kerom!

Mi smo kao banda ušli u neogradjeni atar manastirski,

A on je još u sedam sati toga dana počeo svoj život isposnički!

Sidje sa terase svoga konaka, prošeta medju nama levo-desno,

Uputi nam još svakojakih epiteta, mi se samo zgledasmo.

Pokušasmo da mu kažemo da mi stalno posećujemo manastire

I da ne znamo šta smo sada pogrešili, jer uvek imamo iste manire!

Ne the ni da čuje mladi Božji sluga komentare naše,

Već reče da ne zaslužujemo da nam išta kaže!

Okrete se, udje u svoje dveri, ostavi nas tu, pred Bogom,

I ode, možda da raščisti neke stvari sam sa sobom!

Mi se uputismo ka Oplencu da završimo našu akciju,

A jedna grupa busićima da dodje na istu destinaciju.

Ode busom i moja Rosa . “Gore mi je nego kad sam se penjala”!

Kako se pred lepotom prirode svaka prethodna muka brzo zaobravlja!

Odoše sa njom i Zoran i Staniša, dva Tišmina drugara.

Mogli bi oni i s nama peške, ali im Rosino društvo više odgovara!

Na Oplencu smo imali četiri sata voljno.

Za obilazak znamenitosti i ručak – sasvim dovoljno.

Napustismo kraljevske atare u osamnaest sati

I Jovan nas, u Beograd , vesele i čile vrati.

14/01/2007.

Ružica Zlojutro Kuzele

7-9/9/2007. - MEDJUNARODNA AKCIJA NA KORAB – MAKEDONIJA

PROLOG

Aoj, Nidžo, jabuko sa grane, sad nas vodič do albanske strane,

Da ispnemo Korab golemite i vidimo njegove lepote.

Kažu ljudi da je mnogo ubav, mnogo viče nego i sam Triglav.

Mlad si vodič, al' jaka družina, jaka srca i adrenalina.

Orna, voljna da Korab ispenje, ali ima neke male želje.

Želja mala, ali prava srpska, nasledjena iz vremena turska:

Da je svratič u Leskovcu gradu, u Leskovcu na ročtiljijadu!

Mole ti se oni kao bogu, bez ćevapa pečačit' ne mogu!

Osta želja, bog je ne usliči, produžismo po jesenjoj kiči.

Kad prodjosmo kroz Borino Vranje, družba beče spremna za spavanje.

Al' nač busić ne sme na Prečevo pa moramo da skrenemo levo.

Prohor Pčinjski treba da prodjemo i granicu tamo da predjemo.

Prvo smo se krivinama peli, a onda se čofer sneveseli:

“Gde idemo? Kuda ovo vodi?” Niko od nas ne zna da pogodi.

Posle toga serpentine dole i izbismo na poravno polje.

Kiča sipi, put nam otežava, kad iskrsnu baraka pred nama.

To je nača pogranična zgrada i započe granična parada:

Ko smo, čta smo, odakle idemo, čta nosimo da im prijavimo.

Uzeče nam spiskove, pasoče, a i mene unutra pozvače.

Poslužiče groždjem neprskanim, pa da kažem čime se sve bavim.

Sumnjiva im moja leta mnoga, da l' za uspon sposobna mi noga?!

Zavrči se i ta procedura pa krenusmo do bratskih pandura.

I njima smo ispali sumnjivi – tuda idu oni čto su krivi!

Izgubismo i tu pola sata zbog provere svih dokumenata.

Levo-desno, jedva potrefismo, za Tetovo puta pronadjosmo.

Ponoć gluva već je davno pročla kad družina u Domu se načla.

U četiri krevet prigrlili, za sat i po na stazu krenuli.

- - -

USPON NA KORAB

Oj, narode, čuda nevidjena, to u svetu nigde drugde nema,

Kad se sjati na Korabu raja, grdna raja iz raznih zemalja.

Golem Korab, mnogobrojna raja čto krenula da Korab osvaja,

Vijuga se stazom kao zmija, sunce, vetar i sneg – sve joj prija!

Staza vodi preko visoravni, kao tepih povrčina travnih,

A okolo sve sami masivi i na njima bele se vrhovi.

Jedni idu gore, drugi dole, neki legli da malo odmore,

Pored stena čto koče vetrove, sokom, groždjem snagu da obnove.

Al' lepota sve ih tera dalje, do vrha je sve manje i manje,

Nizbrdica pa na njoj zaravan, ali teren dalje nije ravan.

Izvuče im i poslednju snagu, misle kraj je, da viče ne mogu,

Ali Golem zove sa visine i opet im tela napred vine.

Smenjuju se sunce i oblaci, čarene se od senki proplanci,

Vetar nosi oblake k'o slamke, pretvorio u talase travke.

Alpski vetar na jugu Balkana!, nekom mio, nekom kao rana,

Račičćava okolne vidike, vrhovi su k'o na dohvat ruke.

Ali, Golem joč se ne pomalja, iza nižih večto se zaklanja,

Svaki uspon krivinom zaklonjen, kao da je Korabu naklonjen.

Priroda se malo smilovala, posustalim ravne staze dala,

Poleteče hitro noge čile kao da su na odmoru bile.

Al' se Korab smestio visoko da k'o Triglav svuda baci oko.

Joč ga mnoge uzbrdice kriju od strastvenih pogleda očiju.

S leve strane otvori se Mali , sunce mu se po belini sjaji,

Iskriča se kao dijamanti, kakav li će tek Golemi biti!

Poslednja se krivina savlada, a iza nje belina nadvlada,

Vidik stazom ka nebu se svio, a Golem se tamo ugnezdio!

Iza Njega viče ničta nema, a On smiren, čini ti se drema.

Ali gordost ne može da skrije, lepota se ne mož' da sakrije!

Gord je čto su gosti mnogobrojni, smiren jer to divu lepo stoji,

Razne poze rado pruža svima, vraća mu se vedrim osmesima.

Gleda Malog, al' mu se ne ruga, negde tamo Radika vijuga,

Mavrovo se k'o smaragd zeleni, vidici su sve pravi melemi!

I tortu je Div dobio malu, rodjendansku u njegovu slavu,

I snečka mu mladi poklonili, a vedrinom auru stvorili.

Gosti brojni vrh su mu prekrili, povicima diva razbudili,

Neki leže da snagu upiju, vidicima neki s' opijaju.

Omladina vedra, nasmejana, puna su im srca razdragana,

Svud povici, radost, dozivanje, Nidže traže stene za penjanje.

Stopila se mladost sa prirodom, njen je deo i ovom prigodom,

Grli stene čežnjivim pogledom, pa ih poče ispinjati redom.

Prionula dva mladića vitka, slepila se sa stenom k'o svitka,

Pokreti im slobodni, prirodni, k'o pauci odoče po steni.

Dva mladića, kao dva pauka, nestadoče sa načih vidika.

Vreme teče, neprijatelj večni, gosti Golem napustiče srećni

Kolone se sad nizbrdo kreću, Golem čeka godinu sledeću.

- - -

Ružica Zlojutro Kuzele

  ZAŠTO

Šta to goni jednog planinara užareno sunce u srce da džara?

Da li ljubav za majku prirodu, duši, telu da dade slobodu?

Šta ga tera da snegove gazi, neprohodnim stazama prolazi?

Što pljuskove i gromove trpi i odakle tol'ku snagu crpi?

Šta visina gore ima što nizina nema, zašto naše telo stalno o visini sneva?

Zašto naše misli gore s orlovima lete pa nam često nepogode i daljine prete?

Da l' to naša tela mogu sve ovo da prate i s tolike visine čilo da se vrate?

Kad sa vrha pogledaš okoliš, od lepote prosto se razboliš.

Zaboraviš krize, bolna pleća, snevaš kad će akcija sledeća.

Zaboraviš muke pri usponu, u dubine misli ti utonu.

Sa vrha nam telo samo ide, duh i dalje željan je slobode,

Ostao je na vrhu s mislima pa i ne znaš kad dodje nizina.

Na povratku obično se spava, il' žmuranje javu odagnava?

Tela troma, al' ne od umora, već pomisli da se natrag mora.

Zašto uvek mora što ne želiš, a ne mora ono za čim žudiš?

Fizički si stig'o već i kući, a duh osta negde lutajući.

Ne znam zašto željni smo ovoga, al' je lepo, kunem se u boga!

Probaj i ti da vidiš lepotu, veseljake, uz pesmu divotu!

Baci pogled na prvu planinu, osetićeš u srcu vrelinu.

To ti ona u krv se uvlači, aurom te prirodnom oblači,

Slatkim mamom dušu ti izvuče, u svoje te okrilje uvuče,

Sva težina za tobom ostane, ti k'o pero obletiš joj strane,

A sa njenog vrha kad pogledaš, već se drugoj lepotici predaš!

Kada iz doline gledaš u visine, pričaš vrhovima, a to te ne brine,

Znaj da tvoja duša pripada gorama, tvoja jutra biće sa njenim zorama,

Ali, “zašto?” opet nema odgovora, duh te gore tera, tako biti mora!

Ružica Zlojutro Kuzele

VODIČU

Kada budeš promenio staze i vodio gde drugi ne gaze;

Kad povedeš više od sto ljudi i u njima ljubav se probudi,

Za planinom kad počne da žudi i od sreće hoće da poludi;

Kad planine nedra nam otvoriš, svu lepotu iz njih nam pokloniš;

Kad nas vineš kao sokolove što preleću nebeske dvorove;

Kada s vrha nebo dodirnemo, od radosti kada obamremo;

Kad nam kožu vetri što nas biju omekšaju k'o najlepšu svilu;

Kiseonik u krv kad nam udje i postane najjače orudje;

Kad se čini da nema prepreke za uspone i staze daleke;

Kad nadbubreg bude skapavao adrenalin dok nam je davao –

Tada će ti pevati bardovi k'o veseli mladini svatovi;

Kao jata lasta u proleće na povratku u domove sreće;

K'o dživdžani oko gradskih kuća kada prave kućice od pruća;

Pevaće ti kao meni vila sa planina gde sam srećna bila.

25/02/2007.

Ružica Zlojutro Kuzele

MAGLIĆ

Na Maglić je krenula družina, ka Sutjesci dobro znanoj svima.

Uspavano Tjentište u mraku, istorija lebdi mu u zraku.

Sutjeska je smirila tokove, huk joj večne stvorio duhove.

Pa kroz lahor jela i bukava slavna prošlost većno provejava.

Još jednom joj huk tokom se slio, dabogda joj to poslednji bio.

Dan osvanu suncem se ponosi, nekom divan nekom muku nosi.

Jedan'est je, najgore je vreme, grupa krenu Magliću na teme.

Ali, kontam, planinski predeo, na visini neće biti vreo.

Nit' svežine, još manje oblaka, teško pada uzbrdica svaka.

Sunce žeže s trideset stepeni, al' pedeset to bude na steni.

Prvi deo kao turistički, posle toga i alpinistički.

Malo sajli, malo i klinova, više poza veštih paukova.

Al' predeli kroz koje prolaziš i masivi što okolo vidiš,

Svaku muku u zaborav šalju, duša ti je k'o u zagrljaju.

Levo su se nanizali divi – Tara , Piva, Durmitor masivi.

Bliže nama Bioč i Volujak a Maglić im ponajviši junak.

Pod daljim je masivima Pivsko, a pod bližim more Trnovačko.

Na grebenu vetrić se pojavi, tek toliko da vrh nam najavi.

Naš cilj Maglić uzdig'o se gordo, svojim vrhom para nebo modro.

S čet'ri strane vetrovi duvaju, al' junake još uvek čuvaju.

Spomen ploča, državna zastava, obeležja za diva su prava.

Udarismo pečate s visinom i krenusmo nizbrdo brzinom.

U dolini gde masivi niču, zlatni zraci po vodi se miču.

Vidiš samo blesak povremeno, sići dole biće nam čemerno!

Prema suncu ni travke zaklona, s leve strane sve gromadna stena.

Svoje zrake sunce u njih bije, toplota te ka steni povije,

A onda te jara natrag vrati pa se tako telo stalno klati.

I noge te više ne slušaju, obe svoje igrice igraju,

A telo nam k'o robot trapulja, manje hoda, a više se ljulja.

Pusti sunce svoje jake zrake, oduze nam i poslednje snage.

Kiseonik pod suncem nestade, žedj nas silna tad sviju spopade.

Suva usta, grlo do dušnika, kratki dasi k'o u davljenika.

Al' zastati ne smeš ni sekunde, jer se odmah neke sile bude,

I teraju u misli košmarske: da l' ćeš sići do vode jezerske?

Trnoviško jezero nas zove, masivi mu u bistrinu rone.

Eh! da nam je bar da smo mu blizu, telo bi nam odmah prošlo krizu.

Ali, staza od hiljadu petsto, što ugosti planinare često,

Na kojoj te Maglić stalno prati, u stvarnost te odmah natrag vrati.

Zapitaš se šta ti sve to treba gde opasnost svaki čas te vreba?

Zašto telo mora da ti pati do granice gde su nepovrati?

Promiču ti razna razmišljanja, al' smanjuje i staza spuštanja,

Dok se prvog hlada dočepasmo, željnu snagu telu povratismo.

A, voda nam tu, na dohvat ruke, samo ona ublažava muke.

Tako blizu a tako daleko! Ko je vodu tako željno ček'o?

Da l' naučnik na pustom ostrvu? Da l' očajnik u vojničkom rovu?

Da l' tifusar što kroz goru luta stalno u krug svog jedinog puta?